Прогнана и неизгубљена   


                               ЛОВЦИ НА ПЛЕН                                                                                                                                                       Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

У савременом свету, у данашње време, партијска присутност подразумева не само јавно заступање партијске политике већ и очекивање да ће та активна присутност бити од користи ономе ко је изражава. 

Та очекивања су, дискретно испољена, некад и неиспољена. 

Већина људи се устручава да их испољи, превише је неетично. 

У времену инверзије вредности дошло је и до прилично бруталне етичке трансформације. Неетично, неуљудно трансформише се у сасвим морално и нормално. 

Неоткривене карте када се ради о партији као средству за материјално и статусно профитирање сада се откривају. О статусном и личном интересу као мотиву за чланство и активност у партији се говори отворено и јавно. Одсуство устручавања није последица неделикатности већ израз уверења да се ради о мотиву који није неетичан. Напротив. Неетично је не изаћи у сусрет очекивањима тако мотивисаним. 

Чланови и активисти који у својој партији нису од чланства и активности имали личне користи са малим или већим гневом обавештавају јавност да од партије у којој су се налазили нису имали користи. И при том очекују од јавности не само да их разуме већ и да их такорећи сажаљева. Они су наивни и недужни губитници, а партија је избегла да испуни задатак који има према својим члановима и активистима. 

Таква политичка свест је добила право грађанства. Политичко профитерство је легализовано. 

Идеолошки мотиви као једини су суспендовани. Постоје још у комунистичким партијама и партијама екстремне деснице, али и једне и друге су по правилу изван власти, најчешће нису ни парламентарне. 

Данас већина партија, без обзира да ли су на власти или у опозицији, нема идеолошки карактер, углавном су сличне оријентације и сличног програма, са осцилацијама које се односе на неке текуће унутрашње проблеме или на нијансе којима се изражава однос према спољним темама. 

Разлике су међу њима номиналне и, разуме се, персоналне. Те персоналне се пре свега односе на лидерске способности прве страначке личности или првих страначких личности.  

У недостатку политичко-идеолошких разлика избор се заснива на процени шанси везаних за индивидуалне интересе. 

Многима се ти интереси и остваре, велики број, међутим, остаје разочаран и покушава да своје интересе реализује на неком другом месту, односно у некој другој партији. 

А партије нису пробирљиве. Сваки члан је добродошао. 

Партије су заинтересоване за што већи број чланова. А чланови за шансе да од партије имају материјалне и остале користи. Тако се та два интереса сусрећу као врло комплементарна. 

Све ће партије отворити врата свима. А сви ће међу њима, прилично сличним, бирати ону (или оне) од које могу да имају највише користи. 

Такве политичке прилике су нарочито присутне у такозваним транзиционим земљама. Као и у земљама са кратким искуством у парламентарном животу, које су тек изашле из колонијалног статуса или које су фактички и даље у том статусу само су номинално суверене. 

Вероватно ће та распрострањена пракса временом захватити и земље које имају најдуже парламентарни живот, највиши степен парламентарне културе. Иако тамо партије, пре свега оне на власти, нису биле нарочито идеолошке, тамо постоји по инерцији традиционално континуирани обзрац политичког понашања који искључује користољубље или га бар прикрива. А самим тим тај образац понашања смањује могућност перманентног мењања партијске адресе. 

У друштвима у којима је то постала готово легализована пракса могуће је да се налази и почетак историјског краја вишепартијског система. 

Тај историјски крај произилази из квантитета и квалитета партија. 

Велики број партија без обзира на број становника, односно на број гласача, сам по себи компромитује и идеју а не само праксу вишепаритизма. А сто патија на пет милиона гласача није израз политичке слободе и демократије већ лакрдија. 

Из тог лакрдијашког кванитета произилази одговарајући квалитет. Тих сто партија (односно сто програма) се међусобно не разликују битно, а често се не разликују ни небитно. Сличност међу њима је такорећи неизбежна. 

Ни у најразвијенијем друштву, у друштву са најразвијенијом политичком културом и традицијом, није могуће да постоје сто различитих озбиљно образложених политичких концепција развоја друштва. А поготово то није могуће у друштвима у којима је вишестраначки систем тек почео свој живот. 

Мале разлике међу партијама делимично објашњавају, па у истој мери и оправдавају транспорт чланова са адресе на адресу. 

Али, ипак само делимично. Јер тај се транспорт одвија и на релацијама које могу да буду дијаметрално супротне, упркос свег политичког и мисаоног нивелисања, оне понекад и понегде постоје. 

Али чак ни њихово такво постојање не доводи у питање на интересима мотивисан избор. Ако националистичка десница не омогућава очекивано вертикално социјално и политичко кретање следећи избор може да буде либерална левица уколико су на тој адреси шансе за то кретање веће. 

Тај радикални обрт искључује политику и етику. Али не само из понашања учесника ових обрта већ и из система из кога су ти обрти генерисани. 

Вишестраначки систем све мање има политички карактер, а све више има неетички. 

Догађа се апсурд. Да друштва у којима је вишепартијски систем најкасније почео прва ће покренути процес његове компромитације и укидања. 

Истрошеност тог система је, наравно, присутна и на његовим матичним и најстаријим адресама али га од гротескне компромитације штити вишевековна парламентарна и уопште политичка култура. 

Његовом урушавању у тим срединама мање ће допринети његове сопствене слабе тачке, дугу сенку на парламентаризам тамо, и у целини, бациће његова карикатурална примена у земљама у којима је парламентаризам тек стартовао и у којима су га индиректно увеле његове матичне земље. 

Земље које су данас гротескно поприште парламентаризма су, по правилу, земље ограниченог суверенитета. 

Матичне земље парталментаризма су им парламентаризам увеле захваљујући томе што су им претходно ограничиле суверенитет. Па су тако могле да им организују политички и државни живот у складу са својом проценом какав треба да буде. 

Резултат те организације је дезорганизација у којој се одвија и парламентарни и друштвени живот у овим земљама, али и потенцијална, ако не и већ текућа, дезорганизација у земљама организаторима. 

Цивилизацијске мере које су применили на другима стижу и њих. 

Слабости парламентаризма, као и епохе која је у његовом знаку протекла, куцају и на једна и на друга врата. 

Зато чињеница да на парламентаризам у матичним земљама баца сенку парламентаризам из земаља у којима су га оне – земље матице – насилно увеле, није апсурд како на први поглед изгледа. Пре је логичан исход насиља које су јачи и већи применили на слабијим и мањим. 

Слаба тачка насиља је што је оно углавном и ипак спонтано, непланирано на дужи рок, мотивисано историјски краткорочним циљевима. 

Да није тако насиље не би занемарило последице, поготово не оне за које рачун не стиже сутрадан, већ нешто касније. 

Зато није у питању апсурд, већ цивилизацијски исход, логичан и рационалан. Додуше и праведан. 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
      ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНE
      ХИТНА ЉУБАВ
      КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
      НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ...
      ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
      „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
      ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ                               ПЕРСПЕКТИВЕ
      СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
      ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
      МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ