Прогнана и неизгубљена   


              ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА УСАМЉЕНОСТ                                                                                                                                 Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

И од раније, а нарочито од средине осамдестих година па до данас, у Србији постоји један социо-психолошки профил смештен између образованог, еманципованог света и сасвим необразованог, који је отпоран на време и чињенице, на етику и естетику. 

Ради се о представницима провинцијског национализма. Они су из оне збирке делимично образованих, кафанских патриота који у име тобожње љубави према Србији мрзе све друге, а нарочито друге Јужне Словене. 

Они су се Србији кроз историју у свему замерили, угрожавали су јој територију, слободу, развој, будућност ... И даље имају перманентне зле намере према Србији. 

Пошто су неки од тих Јужних Словена углавном кроз историју били католици, а многи верницу су то и данас, онда ту у корпус ове мржње спадају и „аргументи“ да се ради о мржњи према православљу које персонификују Срби. 

Тај католички јужнословенски бастион је стара, континуирана генетска, вечна опасност за Србију. 

Југославија је била полигон на коме се та мржња испољавала и угрожавала српски народ у свим димензијама. 

Срећом, са њихове тачке гледишта, те земље, тамнице за Србију и Србе више нема. 

Али заступници ове „идеологије“ не престају да је помињу по злу сваког дана. Њихов паорско-кафански патриотизам као солна киселина делује на незаштићено тло – на младе људе и прети да их удаљи од свести којом би требало да доминирају добра воља, солидарност, повезаност међу људима и народима. Да их удаљи од свести да је универзализација нужан исход економског и културног развоја савременог света и да је у интересу свих на свету. 

Тај парохијално – деструктивни социо психолошки профил камен је о врату свим еманципаторским напорима јер се служи тобожњим патриотизмом као заштитним фактором од злих намера ближег и даљег окружења. 

На евидентирању и образлагању тих злих намера диже се зид страха од других, нетрпељивости према другима као заштита од других, он чува цивилизацијску усамљеност. 

У те сврхе се користе старе ране, историјске странпутице, неокончани неспоразуми, одавно архивирани конфликти, слабе тачке најближих Словена.

 На пример. 

Никад довољно реализована хрватска потреба за хрватском државом; словеначко уверење о припадности средњеевропској култури; црногорска склоност ка двојном идентитету; македонска недовољна развојна динамичност; муслиманска мистична инертност. 

Али и слабе тачке суседа.

Албанска патријархална инерција и тежња за територијалном и демографском ескалацијом; мађарско незадовољство домашајима територијалне локације; бугарске експанзинистичке склоности на Балкану; старе италијанске претензије на лепшу обалу Јадранског мора; грчка материјална прагматичност отпорна на православну солидарност; ненаметљиво али повремено аустријско подсећање на улогу Беча на формирању српске интелигенције у деветнаестом веку па и касније; румунски поглед на порекло етичких пограничних сличности. 

Тешко је избећи малициозност, која се у овом случају некако намеће, али могли би ови патриотски одговорни чистунци да нађу разлоге и за ширу и најширу обазривост у погледу свих других, целог света. 

Немачка нерањива убеђеност у генетску супериорност; енглески колонијални егоизам; амерички империјални експанзионизам; јапански милитаризам; кинеска сигурност у сопствену цивилизацијску аутономност; последице шпанског католичког колонијализма; недужно приказан француски национализам; петрификација афричког сиромаштва; арапска суспектност према неисламском свету; индијска зависност од природе климатско-демографске симбиозе; латиноамеричка егзистенцијална несигурност етничко-политички манифестована и колонијално изазвана; скандинавска свестрана хладноћа. 

Ове „слабе тачке“ глобално распрострањене на све стране света нису, наравно, доминантна својства оних на које се односе, део су њиховог идентитета у који спадају и респектабилне цивилизацијске особине и тековине. 

Али провинцијски псудо-патриотизам склон је да опасност за наицоналну ствар види само у својствима других које су њихове слабе тачке, сводећи њихову целину само на њихове недостатке.


                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
      ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНE
      ХИТНА ЉУБАВ
      КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
      НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ...
      ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
      „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
      ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ                               ПЕРСПЕКТИВЕ
      СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
      ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
      МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ