Прогнана и неизгубљена   


ДЕЗИНТЕГРАЦИЈОМ СРБИЈЕ ПРОТИВ

                              ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА                                                                                                                                                                                                                                                      Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

 Састанак шефова балканских држава и влада на Криту у јесен 1997. године, где су се скоро сви учесници састанка сложили да балкански народи сами треба да одлучују о својим животима у својим државама, а нарочито су у том погледу изразили сагласност председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић и председник Владе Албаније, био је међутим знак за узбуну на Западу, а нарочито у САД. 

Балкан је важна геополитичка и уопште политичка тачка од глобалног значаја и као таква није смела да буде препуштена било чијој надлежности, осим њиховој. 

Па ни надлежности балканских земаља, односно, нарочито не њиховој надлежности. Јер би тиме могућност било чије контроле изван Балкана била искључена. 

Осим тога, на том састанку шефова балканских земаља на Криту доминантна личност је био председник Савезне Републике Југославије. Због његове велике присутности у свету у претходној деценији и његова улога на том састанку га је лако могла да трансформише у лидерску за подручје Балкана. 

Дакле, са платформом Балкан балканским народима и са лидерском позицијом Слободана Милошевића у тој политици та би политика постала реална и радикално би могла да смањује велики утицај са стране. 

Нарочито би били „угрожени“ велики интереси великих сила. 

Да се то не би догодило прве мере су биле дестабилизовати Милошевићеву политику у Југославији и у Србији и паралелно компромитовати његову личност. 

Дестабилизација његове политике је била континуирана пракса западних земаља у протеклим годинама. У те сврхе је коришћена опозиција која је формирана, финансирана и инструирана са те стране. У те сврхе су Србији уведене санкције. У те сврхе је Србија оптужена за изазивање ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. 

Те мере су биле окрутне и трајале су од 1990. године као одмазда за антиколонијалну политику Слободана Милошевића и нелојалност правилима колонијалне игре. 

Састанак на Криту је, међутим, доживљен као опасност не само за опстанак Милошевићеве политике већ и за њено ширење на подручје читавог полуострва, па су предузете додатне мере против те политике и притисак на њега лично. 

Зато је убрзо од сепаратистичких и теротистичких група на Косову формирана, финансирана и инструирана тобожња ослободилачка војска Косова. Тим мерама је требало Милошевићеву власт и њега лично усмерити са балканских интеграција на српску дезинтеграцију. 

И, заиста, наредне две године сепаратистичо-терористички покрет на Косову је максимално ангажовао власт у Србији. Требало је зауставити и тероризам и сепаратизам, вратити кући побуњене Албанци и уплашене Србе. 

У томе се успело. 

Али да тај успех не би био дугог века и од великог значаја западна хемисфера удружена у НАТО бомбардовала је Србију 1999. године са лицемерним образложењем да то чини да би заштитила албанску мањиму на Косову од српског геноцида над њом. 

Састанак на Криту 1997. године је био разлог за почетак додатних окрутних мера за дезинтеграцију Србије да не би дошло до интеграције Балкана.
.


                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
      ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНE
      ХИТНА ЉУБАВ
      КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
      НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ...
      ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
      „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
      ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ                               ПЕРСПЕКТИВЕ
      СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
      ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
      МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ