Прогнана и неизгубљена   

ОД АДМИНИСТРАЦИЈЕ ДО

                             МАНИПУЛАЦИЈЕМУКЕ                                                                                                                                                                                                                                                         Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

 Скуп уметности које се уобичајено зову култура кроз историју је био одраз прилика у текућем друштву. 

Уметности имају према њима негативан или позитиван однос. У том смислу имају активну друштвену улогу. 

Ако је однос уметности према тим приликама позитиван, доприносе афирмацији вредности за које се друштво залаже и подстицајно доприносе разлозима да их прихвате будуће генерације. 

Ако имају негативан однос према текућој стварности, допирносе разлозима да се она мења, да се креира другачија будућност. 

Наравно, и степен развоја уметности и њихова активна улога у развоју друштва, зависе од услова, односно од слободе коју за то имају. 

Сви друштвени системи су по правилу подржавали оне уметности које су имале позитиван однос према њима и вредностима за које се тај систем залагао. И са нетрпрељивошћу су се односили према уметностима које су имале критичан однос према текућој стварности. Некад је исход те нетрпељивости био окрутан – рад је таквим уметницима забрањиван, уметничка дела су уништавана, а многи уметници су били изложени животној опасности, коју нажалост неки нису могли да избегну. 

Ако су неки уметници и њихов рад иако крајње критични према стварности, режиму и његовим недостатцима преживели, то је често било зато што их они који су одлучивали о уметничким делима нису разумели. Нису срећом, видели опасност за своју политику или су је само потценили.

  Да није било тако не би Балзак, највећи критичар ране фазе француског капитализма, написао „Људску комедију“, нити би Емил Зола написао књиге у којима је оптуживао сваки а не само рани и француски капитализам. 

Да није тако не би Толстој изразио сумњу у праведност царске Русије у којој је живео. Истина, опрезну. Та опрезност га је заштитила од судбине коју због своје неопрезности није могао да избегне Достојевски. Али је сумња у праведност феудално – монархистичке збиље ипак остала присутна за будућа поколења. 

Од текуће одговорности, срећом, је био заштићен и Џон Голсворди. Његова породично-љубавна прича у наставцима „Сага о форсајтима“ остала је жива и инспиративна литература за генерације образованих али и мање образованих читалаца после њега, мада је у њеној суштини садржан његов негативан однос према власништву на чијим је темељима обликован свет у коме је живео – у оно време недодирљиви енглески капитализам. 

Ни „Плодови гнева“ Џона Стајнбека нису доживљени од стране америчког естаблишмента као левичарска и побуњеничка литература, па је његов роман остао у наслеђе будућим побуњеницима. 

Нушићеве књиге су власти у ондашњој Србији ипак у целини доживљавале као духовиту литературу, па је његова критика ондашњег друштва опстала до данас, да и данас буде платформа ругању моралној изопачености и глупости. 

Најбоље су у сваком смислу пролазиле уметности које су подржавале текући систем, а нарочито оне које су га глорификовале. Подршку су у свим временима имале уметности, нарочито књижевност, које су се бавиле далеком прошлошћу и то са аспекта који није могао индиректно да нанесе штету садашњости, а често је некако успевао да јој буде од користи. 

У земљама транзиције у Источној Европи, где су се религија и црква на велика врата вратиле у живот као политички субјект, књига о животу неког свеца из четрнаестог века је литература која ће имати материјалну, финансијску, медијску, чак и стручну подршку без обзира на њену вредност. Као да је четрнаести век од значаја за ново доба и да подржава духовни раст двадесет првог века. Четрнаести век, наравно, нема значај за ново доба и не доприноси духовном развоју двадесет првог века. Али, таква литература може тренутно да скрене пажњу јавности са текућих проблема, па чак, ако су велики, да их учини тривијалним у односу на тобожњу библијску драматичност из далеке прошлости. 



Култура једног народа је одраз стања у друштву у коме тај народ тренутно живи, али је то одражавање било кроз историју различито испољено. 

У развијеном Средњем веку у великим европским монархијама висока уметничка дела су постојала и била су доступна класној елити. Музика Баха и Бетовена је могла да се чује у царским и краљевским палатама, у црквама, али и у аристократским салонима. Народу је био доступан фолклор. Сиротињи, ваљда, ништа. 

Буржоаско друштво је било демократичније, нарочито је то постајало временом. Књиге, музика и слике постале су масовније, присутније све већем броју људи, владајућа класа је била распрострањенија, мање изолирана од аристократије, комуникативнија, ишла је у позориште, касније у биоскоп, на музичке концерте и фестивале, на изложбе, читала књиге које је куповала у књижарама .... Али су то могли и многи други, скромније образовани и сиромашнији - службеници и радници - али не тако необразовани и сиромашни као што су својевремено били кметови. 

Ко је знао да чита могао је да чита Виктора Игоа, Стендала, Золу. Женски читаоци су, рецимо, могли да читају „Мадам Бовари“ и „Воденицу на Флоси“. Али није било јефтине литературе. 

Није постојало културно тржиште, односно није постојало тржиште уметности. Тржиште на коме су се налазили материјални производи, није се још, бар не у почетку грађанског друштва, појавило и као тржиште духовних вредности. Уметност још није постала роба. 

Тада, уосталом, писци, композитори, сликари (осим понеки) нису радили због новца. Није Емил Зола написао „Жерминал“, једну од најснажнијих побуњеничких књига на свету, да би на њој зарадио, већ да би отворио очи француској и европској сиротињи. Није Клод Моне сликао локвање на површини плаве воде да би се помоћу тих слика обогатио, већ да би на нови, другачији начин приказао не само лепоту, него и стварност. Као што је из сличних разлога Клод Дебиси компоновао „у то време Вртове под месечином“. 

Временом ће раст капитала и апсолутна надмоћ тржишта освојити сферу културе. Скромно образовање било је препрека која је лишавала велики део популације и у најразвијенијим земљама Европе да читају, а поготово да разумеју Анатола Франса, па чак и Флобера. Да слушају Баха, Вивалдија и Менделсона.

Али су људи имали потребу за књигама, музиком и сликама. Тако је почело да се рађа тржиште, које ће им у том погледу изаћи у сусрет. Које је знало за границе широке популације. Па су тако на тржишту почеле да се пласирају одговарајуће књиге, слике и музика. Почело је да се „производи“ оно за чиме се претпостављало да има потребе. А кад се показало да је та веза успостављена родиле су се понуда и потражња, тржиште је освојило зону духовног, интелектуалног живота. У том процесу освајања жртва је био тај живот. Јер су се у њему нашли нижи степен књижевности, сликарства и музике у односу на дотадашњи. Намењен онима који је висок степен уметничких дела био недоступан, додуше не њиховом кривицом. 

Како време буде пролазило та ће се моћ овог тржишта увећавати и ширити. Па ће тако временом доминацију стећи низак и све нижи ниво. 

Јефтине и лаке књиге, таква иста музика и слике, привући ће пажњу и оних који због вишег образовног нивоа иначе нису на њих били принуђени. 

Јер је лакше читати лаку него тешку литературу. Банална љубавна прича или кратки криминални роман не ангажују ни интелектуалне, ни етичке, ни естетске ресурсе. 

То се исто догађало и са сликарством, можда, највише са музиком. 

Лакше је, пријатније гледати слику вазне са цвећем скоро исту као што је она која је послужила као модел него Пикасову „Гернику“ – неестетску кубистичку евиденцију фашистичког масакра; пријатније од импресинистичке кише која непрекидно пада на париске булеваре крајем деветнаестог века. Пријатније, чак и од „Колибе“ Мориса Вламанка – тамну, плавичасту усамљеност пре него што падне ноћ. 

За разлику од симфоније песмица коју може да запамти па и да отпева скоро свако не захтева никакво музичко образовање, чак ни општу културу. А поготово не рафинирану потребу за лепотом, која без те рафинираности не би била лепа. 

Антивредност, при том комерцијализована, то је друго име за кич у култури. 

Ето, тако се родио. 

Он је класни одговор буржоаске епохе културним потребама свих социјалних слојева који нису спадали у владајућу класу. 

Те потребе су биле ниске. Али су као такве, ниске, и требало да буду сачуване. 

Пре свега зато што је њихово стицање и одржавање било јефтино. Стицање и неговање виших културних потреба је скупо. Да би могао да се слуша Вивалди, допадне Мондијани и разуме Андрижит потребно је дуго, сложено и скупо школовање за које владајућа класа нема никакав интерес да даје новац. Напротив. 

Има интерес да га сви остали, осим њих на власти, никад не стекну. 

Јер би стицање вишег образовања изменило слику света онима који је виде као једину и себе у њој као осуђене на њу. Сваки корак ка вишем образовању претворио би те осуђенике у побуњенике. 

И учинио их способним да промене стварност, да укину стварност у којој су сиромашни и немоћни. 

Кич је моћан чувар класног света. Докле год је новогодишња разгледница парадигма ликовне лепоте а мексичке серије ризница етичко-педагошких поука, одолеваће времену социјална пирамида чији су темељи постављени пре више од пет хиљада година. 

Правила класне игре која негују кич нису мотивисана страхом да ће захваљујући вишем и високом масовном образовању већина почети да слуша Вивалдија, већ страхом да ће се већина трансформисати у цивилизоване и слободне људе. И укинути свет који их је те позиције лишавао. И детронизовати његове творце и чуваре. 

Степен развоја друштва, његову хуманизацију и еманципацију у целини, не показују само величина бруто производа, ни број незапослених, ни висина просечне плате, ни социјална сигурност .... То су, наравно, најбитнији параметри развоја и индикатори напретка. 

У те параметре спада и сфера културног живота. 

У високо развијеним друштвима у ниво хуманизације и еманципације спада и висок степен уметничког стваралаштва, али и доступност резултата тог стваралаштва све већем броју људи. 

Не може се у савременом свету сматрати високо развијеним друштвеним системом онај у коме нису исто, као и материјална достигнућа, све већем броју људи доступне и научне и уметничке тековине. То значи, не само да људи имају централно грејање и купатило, већ и да могу да слушају лепу музику и да читају књиге које имају уметничку вредност. 

Али, низак ниво културних потреба у масовним размерама, бар у развијеним земљама, није увек само резултат класне опрезности, оправданог страха да би њена хијерархијска позиција могла да буде угрожена. 

Може да буде и последица небриге од стране естаблишмента, бахатост власти која занемарује више од две хиљаде година старо искуство да су народу потребне и хлеб и игре. Нуди му само хлеб. 

Додуше, има и игара. Али, оне, за разлику од хлеба, не кооренспондирају са овим веком. Из оне су прошлости у којој већина добија само оно што јој је неопходно да би била способна да служи мањини.


                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
      ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНE
      ХИТНА ЉУБАВ
      КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
      НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ...
      ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
      „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
      ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ                               ПЕРСПЕКТИВЕ
      СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
      ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
      МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ