Мира Марковић у интервјуу за празнични број "Новости"                            
НЕОКОЛОНИЈАЛНИ АРБИТРИ СУ УКИНУЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ                      
У празничном броју 1 маја 2018 године „Вечерње новости“ су објавиле интервју са Миром Марковић, који доносимо у интегралном облику 

Проф др Мира Марковић

  Питање: Ко Вас је, или, шта највише разочарало после петооктобарског пуча? 

Одговор:Пуних седамнаест и по година новинари ме, између осталог, питају то што ме Ви питате сада – ко ме је највише разочарао. Тих седамнаест и по година ја стално одговарам исто – нико. 

Ево како изгледа један кратак прилог разлозима за то моје – нико. 

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година била сам понекад у друштву човека који је био велики поштовалац ондашње политике у Србији и Југославији, а та политика је, између осталог, изражавала страх од српског национализма који је прикривен, али виталан, претио да угрози све друге народе и народности у Југославији. Тај НН је као поштовалац те политике и њених главних заступника у Србији, испољавао своје опредељење јавно, често и емотивно. И дивио се њеним протагонистима у свакој прилици, а нарочито у приликама када су они били присутни. То предозирано дивљење било је накад непријатно и онима којима је било упућено. 

Али дошла је Осма седница. На њој је тријумфовала другачија, па и прилично супротна политика, бар кад је реч о Србији. Српски национализам не доминира српским народом, а тамо где га има није већа опасност за Југославију и њене народе од других национализама. 

Само неколико дана после Осме седнице тај НН се појавио као љути противник претходне политике и највећи поштовалац нове. 

Сретне ме негде тих дана и објасни ми како је Милошевић вратио српски народ у живот, како је највећа историјска личност у српском народу после Карађорђа, како ја и не знам, такорећи, са којом величином живим .... 

И позове нас да дођемо код њега на вечеру. Да ће то бити највећа част за њега и његову породицу. „Учини ми то, молим те. Хоћеш ли?“ „Хоћу“, кажем ја. „Кад“, пита он. „Други или трећи дан чим се Слободану заврши мандат.“ „Немој да се шалиш. Ја сам озбиљан“, каже он. „И ја сам“ – кажем ја. 

Некако оних дана после пуча, сетила сам се. Нема га да нас позове на вечеру. 

Не може да стигне. Сад помаже организацијама за људска права, демократске промене и прикључење Европској унији. 

Знала сам да је спреман за следећу етапу, каква год да је. 

Ето, зато ме нико није разочарао. 

Морална несолидност је интегрисана у човеково биће. Њена заступљеност и начин испољавања су у различитим временима и у различитим срединама – различити. Али су неизбежни. 

Склоност ка моралном атеизму је прилично распрострањена, временом ће доћи до редукције, али то се не може десити неизбежно и аутоматски. 

Подизање етичких стандарда спада у један од најважнијих еманципаторских подухвата. 

А што се тиче разочарења у догађаје, њега нисам могла да избегнем. 

Десило ми се само једном. Године 1990., када се два милиона чланова Савеза комуниста Југославије дало у стампедо и разбежало у друге партије, од којих је већина била супротног опредељења од опредељења партије у којој су многи провели цео живот, или бар велики део живота. 

Ако је одговор опширан, немојте да га мењајте. Избаците и питање и одговор. 

Питање: Споменици великим државницима и знаменитим људима, не треба да деле већ да обједињују. Слободан је оличавао јединство српског народа, иако има оних који мисле другачије. 

Одговор: Генерацијске вредности, вредности епохе испољавају се и подизањем споменика који су персонализација вредности за које су опредељене генерације или епоха. 

Неке од тих вредности остају дуго, неке и трајно. Па тако и споменици. То се односи, пре свега, на споменике уметницима, научницима, великим војсковођама чији допринос у историјским биткама време није довело у питање. Нарочито кад се ради о далекој прошлости. 

Али кад се ради о политичким личностима, споменици понекад трају колико и политика коју су заступали. 

У другој половини двадестог века гледали смо како споменике дижу и руше у размаку од неколико деценија. И, при том, то раде исти људи.

Питање: Једном сте изјавили да живите „између снова и бледе месечине“. С тим у вези, дуго сте у Москви, да ли је Русија постала Ваша друга домовина? 

Одговор:Моја домовина, једна једина је Југославија. У њој сам се родила, у њој живела и из ње отишла. Више је нема. 

Некад ми се чини да је у изгнанство са мном отишла и она. 

Питање: Да ли је Европска унија једина алтернатива за Србију, како неки тврде? 

Одговор: Заједница европских народа је једна дивна идеја, једна могућа могућност. 

Али да би то била, неопходно је да у тој заједници сви буду равноправни и да она буде у интересу просперитета свих. 

За сада таква заједница још није могућа. 

Пре свега, постоји хијерархија међу државама, па, према томе, и међу народима. 

Зато одлуке које се тичу свих чланица Европске уније не доносе оне заједно и равноправно. За сада их доноси врх којим владају три најјаче европске економије, импресонална моћ европског тржишта. 

Улазак Србије у Европску унију има добре и лоше стране. Оне су разлог противречног односа грађана Србије према њој. 

Скоро осамнаест година улазак Србије у ЕУ је доминантна политичка платформа државне политике и она има подршку великог броја грађана. Одустајање од ње би их разочарало јер верују да чланство у ЕУ доноси мир, стабилност и просперитет. То чланство заиста штити од рата, обезбеђује извесну стабилност, постоји и могућност, не баш спектакуларног, али континуираног напретка. 

Противници се плаше да би чланство у ЕУ ограничило зоне суверенитета у свим равнима – хоризонталним и вертикалним. 

Та два антагонистичка приступа изазивају логичну тензију не само у политичкој јавности, већ и на националном нивоу. 

Каква год да буде одлука један део јавности, односно један део народа, неће бити задовољан. 

Слабе тачке ЕУ узрок су противречног односа према њој и у јавности њених чланица. 

Дилеме постојећих и потенцијалних чланица ЕУ трајаће док се сама Европска унија концептуално не трансформише у заједницу чији ће цивилизацијски прогресивнији квалитет укинути разлоге њених чланица да преиспитају оправданост свог избора. 

Да ли ће до те трансформације ЕУ доћи постепено, континуирано, споро, или ће због нагомиланих нерешених и могућих нових конфликта, можда доћи до паузе да би се на основу текућег искуства створили услови за креирање равноправне, односно, праве заједнице европских народа, то ће се видети ипак у овом веку.  

Питање: Још 1997. године сте отварајући изложбу кинеских сликара у Пожаревцу нагласили да се „рађа једна нова и моћна Кина заснована на способности да успостави активну равнотежу између своје прошлости и садашњости“. То је тада многе „демокате“ код нас запрепастило и ког њих изазвало подсмех

Одговор:Што се тиче мог мишљења да Кина успоставља активну равнотежу између своје прошлости и садашњости, то мишљење је резултат мојих вишегодишњих разговора које сам имала деведесетих година у две Академије наука, на Универзитету, у Институту друштвених наука ЦК КП Кине, са многим политичарима, научницима, публицистима, јавним личностима разних профила, уметницима, ... 

Тај баланс је део њихове платформе за реформу кинеског друштва којој су дали рок од сто година. 

И тада, а поготово сада, показало се да су се тај баланс, као и та реформа, у целини донели велике позитивне резултате у квалитету живота у Кини и на микро и на макро нивоу, и у статусу Кине у међународној заједници. 

Та реформа, и све што се догађа у Кини је резултат мултинаучног изучавања и планирања. 

Два пута сам се у Академији наука у Шангају, у разговору са председником Академије и руководиоцима свих сектора Академије, упознала са комплементарним напорима из сфере свих научних области да се Шангај трансформише у град који би, ако би се показао као успешан пројекат, могао да буде образац за ширу примену. 

И то се десило. 

Мислила сам тада, ако се вековима веровало да Кину чува и штити Кинески зид, сада се зна да је чува и штити наука. 

А што се тиче згражавања које помињете, тих деведесетих су се у Београду не само „демократе“, већ и многи други, ругали мојим научним, публицистичким и политичким контактима у Кини. Као, уосталом, и мојим таквим истим контактима у Русији. 

Тада су Кина и Русија, за велики део наше јавности, биле тривијалне адресе у научном, публицистичком и политичком смислу. И са крајњим се потцењивањем у опозиционој штампи писало о мојим књигама објављеним у тим земљама, о мојим гостовањима на њиховим универзитетима и академијама наука. 

Данас су то престижне адресе, скоро за све, а понекад нарочито за оне који су им се својевремено ругали. 

Када су се Русија и Кина нашле у самом врху светске сцене, када судбина света у великој мери зависи од њихових одлука, запутили су се на Исток – бизнисмени, уметници, забављачи, спортисти, ... 

Свака сарадња са тим делом света (као уосталом са свим другим деловима света) је оправдана ако је реална и корисна. И треба да има државну подршку. 

Али би и држава требало да штити своју нову економску и културну политику у овом делу света од компромитације коју би могли да јој нанесу пословни и уметнички џепароши који за своју алавост нису имали довољно прилика у својој земљи па покушавају да је реализују на другом месту.  

Питање: Која је будућност отетог Космета и да ли Србија може одбранити тај део своје територије? 

Одговор:После пуча, 5. октобра, власт у савезној држави на челу са Коштуницом и у Србији на челу са Ђинђићем је предала Косово албанској мањини да на територији српске државе прави своју. 

То је био концепт оног дела света који је себе прогласио за међународну заједницу. Тај део света и неки други делови света под његовим утицајем су 2008. године признали косовску државу. Ту ће државу, дакле, бранити у свету они који су је направили.  

Судбина те државе зависи од односа снага у свету. 

Колико ће патронат бити спреман да своје штићенике чува и колико ће ненаклоњени том патронату бити расположени да доведу у питање његову надлежност. 

Да су Срби и Албанци сами, без неоколонијалних арбитара, одлучивали о свом животу, тај би живот по свему и даље био заједнички. 

Као што би и даље заједнички био живот некадашњих Југословена. 

И формирање косовске државе и укидање Југославије су резултат неоколнијалне политике, тековина текуће империјалне моћи која разарањем држава и конфликтима међу народима ствара терен који може да стави под своју контролу. 

На етничкој нетрпрељивости малих, али и великих народа, градила је своју моћ црна авет сваког колонијализма. 

Питање: Над Балканом и Србијом се догађају историјске буре које су и данас присутне. Ви сте тај простор одавно сместили „између Истока и Југа“. 

Одговор:Са аспекта неког изван Балкана то је једно живописно полуострво. Живописно и у географском и у историјском смислу. Али не и нарочито препоручљиво за дужи, а поготово не за трајан боравак. 

Сударају се климе, интереси и нарави. 

Они који тамо живе личе на Југ, подсећају на Исток, диве се Западу, сањају о Северу. 

Како да такви организују свој живот. 

Па, заједнички, у заједничкој држави. У заједници балканских народа (са седиштем на једној од висоравни планине Балкан, на пример). Упркос различитих клима, интереса и нарави. 

Југославија је показала да се то може. Није тачно да је Југославија показала да се то не може. 

Да се може данас то жели да докаже Европска унија. Па ако у Европској унији могу заједно и срећно да живе потомци Хамлета и Грка Зорбе зашто не би на Балкану могли да живе заједно, можда још срећније, потомци Матије Гупца, Георги Димитрова и Старине Новака. 

Југославија је била антиципација будуће Европе. Европска унија је, између осталог, и због тога са негодовањем гледала на Југославију, хтела је да она буде родоначелник заједнице европских народа а не Југославија. Али, ето, Југославија је била. 

Зато је платила високу цену. Развила је историјску заставу коју су хтели други, јачи од ње. 

Зато ту заставу неће дати ни балканским народима. Иако им, са аспекта рационалног и етичког, припада. 

Тако је за сада. Не знам како ће бити касније. 

Питање: Дик Мартијев извештај је оголио све страхоте ОВК на Космету, од вађења и трговине српским органима, до отмица, страховитих мучења и сурових егзекуција Срба. Како тумачите да Запад на све то ћути и да до данас нико за те ужасне злочине није одговарао? 

Одговор:Та косовска „држава“ је направљена преко ноћи и изван Косова. Да је прављена дању и да су је правили најбољи представници албанског народа не би јој темељи били постављени на насиљу. То јест, можда им уопште не би била ни потребна. 

Да су интересе косовских Албанаца заступали бољи људи – обрзовани и еманциповани, можда им за остварење тих интереса не би била потребна још једна албанска држава, већ би те интересе нашли у заједничком животу са онима са којима су претходно живели. У заједничкој земљи са њима. 

Али пошто су ту „државу“ правили изван Косова, неалбанци, употребили су у те сврхе на Косову одговарајуће Албанце. Бољи им нису били баш на располагању. 

Зато су о „државним“ пословима својих сарадника принуђени да се не оглашавају. 

Можда се творци те државе изван Косова надају да ће постојећу екипу „државника“, кад им истекне рок трајања, сменити боља, више склона економским и културним пословима него трговини људским органима и шверцу. 

Питање: После свега што се протеклих деценија догађало, није мали број оних који су рушили Слободана, који данас тврде да су били изманипулисани и преварени и да би радо отишли у Пожаревац и да му се на гробу извине. 

Одговор:Па нека иду. Нека се извине. 

Али требало би да се извине и свим оним људима који су подржавали Слободана Милошевића а које су они читаву деценију због те подршке вређали, ругали им се, називали из националистима, црвеном бандом, багром бољшевичком, антиевропљанима, антихристима, ратним хушкачима, четницима, .... 

Све то истовремено нису могли да буду, а ни једно од тога нису били. 

Били су као и Слободан Милошевић опредељени за мир, слободну и независну земљу и равноправност међу народима и људима. 

  Питање: Које су то крупне тековине које је председник Милошевић оставио у наслеђе, по чему ће се памтити? 

Одговор: Видим повремено у јавности да се његове тековине, па према томе и улога у шеснаест година његовог присуства у политичком и друштвеном животу Србије симплифицира, чак и од оних који имају најбоље намере. Сви помињу Дејтонски споразум и Резолуцију 1244 као његове главне тековине. 

Суштина политике за коју се залагао и коју је водио је борба против конзервативизма и колонијализма. 

Што се тиче конзервативизма Слободан Милошевић је носилац идеје економске, политичке и социјалне реформе крајем осамдесетих година која би, да је била изведена, трансформисала ондашње друштво у виши облик укупног цивилизиацијског развоја. Том реформом су могли да буду превазиђени многи недостаци неолибералног капитализма и реалног социјализма. Ту трансформацију, започету 1987. године, зауставили су окончање Хладног рата и експанзија неоколонијализма у Европи и свету. 

А што се тиче колонијализма, у нашој земљи Слободан је био креатор и носилац отпора новом хегемонизму. Сачувао је независност земље, чији је био председник и успео да земља под санкцијама буде у бољим животним условима него земље у окружењу које санкције нису имале, а јесу имале политичку подршку оних који су их нама увели. Слободан Милошевић је на челу нашег малог народа био не само носилац отпора новом колонијализму већ је био и његова персонификација. Био је то као лидер српског народа, као шеф државе и на суду у Хагу. 

Али ево ипак да прецизирам временски и садржајно његове тековине. 

1. Ослобађање српског народа од комплекса кривице због понашања српске буржоазије пре Другог светског рата. (На сличан начин се понашала и хрватска буржоазија у том периоду.) 

2. Најављивање радиклане друштвене реформе на принципима економске ефикасности и социјалне равноправности средином осамдесетих година. 

3. Изједначавање Србије са другим републикама у Југославији променама Устава Србије 1989. године, које су ограничавале аутономност Косова и Војводине чија је природа била таква да је претила опасност да се трансформишу у републике. 

4. Доношење Устава Србије 1990. године по коме су изједначени сви облици својине, уведен вишепартијски систем, ојачана улога тржишта и председник Србије биран на изборима. 

5. Формирање Социјалистичке партије Србије 1990. године која је изражавала оптимално јединство националних и социјалних интереса и била највећа левичарска партија на Балкану. 

6. Очување независности Србије, избегнут грађански рат у вишенационалној заједници, упркос напорима изван земље да до њега дође. 

7. Квалитет живота у Србији на вишем нивоу него у свим суседним бившим социјалистичким земљама које нису биле под санкцијама и које су биле лишене свих других невоља које су снашле Србију у читавој последњој деценији двадесетог века.

 8. Прихватање и збрињавање преко милион избеглица из ратова који су вођени на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, међу којима нису били само Срби, већ и припадници других народа.

 9. Пружање материјалне и моралне помоћи српском народу који се налазио у ратовима изван земље матице током читаве деценије. 

10. Напори да се сачува СФРЈ и формирање СРЈ од Србије и Црне Горе 1992. године, као једине државе у којој живи више од једног словенског народа. 

11. Доношење Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини и формирање Републике Српске 1995. године. 

12. Највећи лични допринос политици Балкан балканским народима на састанку шефова И влада балканских држава на Криту 1997. године. Ту политику су зауставили насиље на Косову и бомбардовање Србије- империјане мере које су хитно предузете да се та политика не би реализовала. 

13. Доношење Кумановског споразума којим је избгнута окупација СРЈ од стране НАТО и довођење снага УН на Косово са ограниченим мандатом од годину дана 1999. године. И којим је потврђена припадност Косова Србији. 

14. Санација, брза и самостална обнова земље после бомбардовања 1999. и 2000. године. 

15. Залагање за обједињавање левице у Србији и СРЈ. 

16. Извођење Хашког трибунала пред Слободана Милошевића. 

17. Херојска петогодишња борба за правду и истину о Србији и српском народу на суду у Хагу. 

18. Државничко мишљење и понашање.  

Питање: Злонамерни истичу да Милошевић није схватио шта је значио пад Берлинског зида и уједињење Немачке. 

Одговор: Па зашто ти са добрим видом, слухом и одговарајућим мозгом нису њену слепом, глувом и глупом на време рекли шта се догађа па да он у складу са тим догађајима који није разумео води државну политику.  

Имали су прилику да му кажу шта виде, а он не види. Опозиција у својим медијима, деведесетих година она је располагала са више од деведесет одсто медија у Србији. А што се тиче осталих, садашњих мудрих опсерватора, неки од њих седели су у његовој канцеларији и кући по цео дан. 

Биће, међутим, да су се ти окати мислиоци 2017. године досетили да би могли да му припишу још један грех додворавајући се тако његовим моћним противницима док по кафанама, канцеларијама и кућама бистре политику. 

Каква штета што деведесетих такву нису имали прилике да воде. 

Колико се сећам деведесетих су им руке служиле да му аплаудирају а језик да понављају његове реченице, истина лингвистички мало осиромашене. А и прилично допуњене кафанским патриотизмом. Питала сам се онда – Боже, како нису приметили да је пао Берлински зид. 

А што се тог зида тиче, Слободан Милошевић га је не само видео него је и предвидео шта ће се после догађати. То се може прочитати у књизи његових говора под називом „Прилог историји двадесетог века“ и у књизи интервјуа под називом „Лавовска борба“, које сам сакупила, средила и објавила пре десет година и које нису стигле до јавности. Нису стигле до народа за чију је слободу изгубио живот. 

Питање: Данас излазе све махинације и манипулације у вези са хашким казаматом, најновија да тужилац Најс тражи 500 хиљада евра дуга од Хашима Тачија. Како Ви, после свега, оцењујете тај такзовани међународни трибунал? 

Одговор:Недавно сам у једном интервју рекла – као империјално средство насиља над противницима неоколонијализма. Али ево и да допуним. На суду у Хагу Срби су осуђени, израчунала сам, на око хиљаду година робије. А у затвору у Схевенингену се налази нова српска Ћеле кула. Подигли су је нова империја и нови јаничари.  

Питање: Како оцењујете данашње политичке прилике у свету и у том контексту убедљиву победу Владимира Путина? 

Одговор:После окончања Хладног рата западни свет, који је у том Хладном рату био победник, сматра да су му одрешене руке за поход на цео свет. Северно-западни имепријални хегемонизам сматра да располаже свим ресурсима за колонизацију планете. Обновљене су стари и изазвани нови локални ратови са циљем да се оборе на колена многи мали народи и неразвијене земље, али и са надом да ће се временом на коленима наћи и већи, и једног дана и велики. Сви. 

Том империјалном походу на свет препрека су велике земље као што су Руска федерације и Кина које су у међувремену економски, политички и војно постале моћне, али и способне да пруже отпор намерама за колонијално поробљавање планете. 

Тај отпор је присутан и у неким земљама Јужне Америке. Њихов отпор је неповезан, али има много услова да ипак постане снажан интегративни фактор у борби против колонијализма. Тамо сада расте једна лепа, племенита и моћна биљка коју неће моћи да истреби ни најграбљивија грабљивица. 

Што се тиче победе председника Путина, она је израз масовне подршке достојанственој државној и националној политици коју он води. Иако је његова земља највећа на свету, моћна војна сила, један од најутицајнијих субјеката на светској сцени, политика коју он заступа није империјална. Напротив. Та политика је противник и империјализму и колонијализму. 

Питање: Из САД нам данас ултимативно поручују да Србија више не може седети на две столице и да се морамо коначно определити. 

Одговор:Мала земља треба да настоји да има добре односе са свима на свету, поготово оне односе који могу да буду од користи њеном суверенитету и економском, социјалном и културном просперитету. Треба, наравно, и да настоји да заштити себе и свој народ од страна које би угрозиле њене виталне националне, државне и развојне интересе. А сама треба да подржава ону страну света чија политика доприноси општељудској еманципацији, равноправности између народа и слободи човека.  



                                                                                                                                                                          ДРАГАН РАДЕВИЋ 

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ