Прогнана и неизгубљена 
                              
   СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Одавно, већ неколико деценија, природа је све више друштвена појава. 

Савладавајући природу, стављајући је у функцију својих, најпре биолошких, а затим и социјалних потреба, човек је нарушио њену аутентичност, довео у питање хармонију која је постојала између биљног и животињског света, па и ону која је постојала у оквиру сваког од та два света независно од оног другог.

Истребио је неке животињске врсте, један број неких животиња је припитомио, употребљавајући их за своје домаће потребе – да лакше дође до њих као хране, да му служе као физичка помоћ, али и за разоноду. 

Тако је велики број дивљих животиња трансформисан у домаће – тигар у умиљату мачку са машном око врата, вукови и којоти у лојалне намирисане кучиће који лече кијавицу код ветеринара, дивљи мустанг у амалина, у бољем случају у живи реквизит за испољавање спортских активности, али и за испољавање снобовских и шарлатанских потреба – коњске трке су у приличној мери летњи атријум за малограђанску таштину богатих паразита и хараздерско надметање доконих шарлатана. 

Нарочито срамни облик припитомљавања су циркуси у којима се најлепши примерци животињског царства муче и понижавају да би тим мучењем и понижавањем били забављени гледаоци, немилосрдно резистентни на патњу других. 

Да није тако не би човек водио своје мале потомке да гледају у кавезу затворене лавове и тигрове, чије су лепота и снага само болна сенка лепоте и снаге која их је красила у прашумама и саванама. 

Деца ће од најранијег детињства научити да животињским царством господари човек и да сваког од његових припадника може да учини својим робом из чисте потребе за кратким и мрачним задовољством.

 Нису могли да припитоме ајкуле и китове, за сада су у стаклене посуде са водом затворили шарене мале рибе које се полулуде међусобно сударају, а њихова немоћ и очајање део су ентеријера којим се хомо сапиенс поноси пред другима или сам ужива у њему. У том ентеријеру, акваријум са живим малим и немоћним бићима има исти статус као фотеља, завесе, шоље за кафу или слика на зиду. 

Аутентични биљни свет аутентичан је још само тамо где људска рука, нога, а нарочито мозак нису допрли – Бразилске пашуме, ток Амазона, далеке дубине великих мора и океана. 

Од човеког интервенисања у квантитет и квалитет њихове егзистенције штити их одсуство човекових способности да до њих дође. Или човекова недовољна заинтересованост да до њих дође. Кад буде располагао одговарајућим начином и мотивом прилагодиће и флору својим рационалним и ирационалним потребама. Укрстиће лалу и орах, купус и баобаб из инфантилне и неодговорне радозналости. (Као што то тајно покушава у животињском свету.) 

Ни биљке, ни животиње не могу да се супротставе, а човек свој окрутан однос према њима објашњава и оправдава својим егзистенцијалним потребама. 

Тим потребама је објаснио и оправдао загађење воде, ваздуха и тла које је захватило у огромним размерама читаву планету крајем деветнаестог и почетком двадесетог века процесом урбанизације и индустријализације. Она вода, онај ваздух и оно тло више то нису тамо где су их дотакле индустријализација и урбанизација. Вода, ваздух и само тло су чисти још само у руралним подручјима, али та удаљеност ће трајати онолико колико се геолошка целина планете не буде могла да одложи на дужи рок.  

Нарочито су нове и драматичне интервенције везане за климу. Научно технолошка знања стављена у функцију политичких интереса мењају већ дуже време климатске прилике на подручјима на којима се налазе државе чију територију или политику нека моћна политичко-технолошка елита жели да стави под своју контролу. Способност за такве интервенције у сфери климе могу да имају само најразвијеније земље. Али и земље чије се владе не устежу да своје класне, елитистичке интересе ставе изнад елементарних егзистенцијалних интереса милиона људи широм планете. Занемарујући при том чињеницу да међу тим милионима постоји равноправна моћ, способна да узврати ударац, да одговори на исти начин. А онда, жртва постају сви, човечанство. 

Најзад је човек такве интервенције у природи извео и на самом себи. Са циљем да самог себе учини функционалнијим, да себе стави у функцију своје добробити. 

Скоро ће век како је почео да своје биолошки дотрајале или оштећене делове тела замењује вештачким. Вештачки зуби, кукови, руке, ноге .... захваљујући великим медицинским напорима трансплантација је омогућила човеку да замени новим дотрајалу јетру, бубреге, срце ... 

Захваљујући естетској хирургији човек може да добије ново лице и нове делове тела уместо оних који му се не свиђају, а захваљујући пластичној хирургији и потпуно нови идентитет. Од великих физичких повреда човек у данашње време може лако да се опорави захваљујући радикалним интервенцијама у његово биолошко биће. Како ствари стоје, тих интервенција ће бити још више из здравствених и естетских разлога. 

Временом ће биолошки састав уступити све већи простор вештачком, природни живот ће се повлачити пред друштвеним мерама да се испољи на вишем нивоу. Човека ће на крају највероватније заменити његов човеколики машински производ. Роботом, као постчовеком биће окончан човеков биолошки живот. 

Надаље ће функционисати „живот“ који је он произвео са намером да свој аутентични живот учини бољим и лепшим. У својој гаргантуовској потреби да савлада природу, да је потчини себи, потчиниће себи и себе самог. Човек не може да мења природу а да при том не мења и себе, не може да је савлада а да не савлада и себе. Ту целину човек, нажалост, није до сада мењао планирано већ стихијски. Додуше, планирано није ни могао, дуго није располагао ни знањем ни условима за конципирање промена у природи. Али у двадесетом веку су се стекли знање и услови да човек свој однос према природи заснива на планирању промена које ће бити у интересу човека али на штету природе, а поготову не на његову сопствену штету. 

На самом почетку двадесет првог века без таквог концепта и његове примене човек ће временом, вођен стихијском инерцијом уместо научном истином, почети да укида и најзад и укинути самог себе.   


                                                              Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
                   

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ