Прогнана и неизгубљена     

                         ТЕКОВИНЕ МЕКЕ МОЋИ                                                                                                                                             Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

          Педесетих и шездесетих година прошлог века једна од првих операција капиталистичког Запада против социјализма је био програм такозване меке моћи којим су се пре свега служили САД и Велика Британија. 
Циљ је био уништавање комунистичких партија у Европи, нарочито у Француској и Италији јер су тамо после Другог светског рата биле најјаче па је постојала оправдана опасност да би могле да на парламентарним изборима освоје власт и тако подстакну сличне догађаје широм континента. 
То уништавање је требало да се изведе комбиновањем финансијских, психолошких и медијских мера које би комунистичке партије трансформисале у социјалдемократске или неке сличне, анемичне левичарске оријентације. 
Те мере су углавном биле примењиване преко интелектуалаца из тих партија. 
Показало се да су донеле резултате. 
Многи међу њима су се прилично брзо одрекли својих опредељења и партија, изјаснили се као социјалдемократе или само као левичари без партијске припадности. 
Временом су велике и јаке комунистичке партије у Западној и Средњој Европи слабиле, неке су се и угасиле. 
Европска левица је улазила у кризу. Европска левица је умирала. 
Остале су углавном само социјалдемократске партије које су по свом политичком мишљењу и понашању биле ближе десници него левици. 
Тако се такозвана мека моћ показала као довољна моћ на подручју на коме је примењена. 
И из тога је извукла закључак да би могла да прошири домашај свог дејства.
 Па је тако, негде обазриво, а онда све мање обазриво, почела њена примена на свим оним адресама за које је била заинтересована. 
То су биле државе чији су им друштвени системи или владе, или и једно и друго, били препрека да над њима успоставе економску и политичку контролу која им је била потребна да би могли да их ставе у функцију својих економских, политичких и геостратешких интереса. И ту се, по правилу, радило о системима и владама који су били левичарске оријентације. 
Сфера културе у најширем смислу – уметност, наука, образовање .... постали су полигон за обрачун са системима и владама који су се показали недовољно кооперативни са правилима игре које је креирао растући неоколонијализам у другој половини двадесетог века. 
Стварао се нови тип опозиције од уметника, научника, студената, уопште интелектуалаца, који је требало да ненасилним путем смени режим као недемократски, а, међутим, био је само нелојалан потенцијалном колонизатору. 
Та културна диверзија, тај ненасилни пут, одвијао се преко система стипендија, престижних студијских програма, научних и стручних специјализација, ангажмана у институтима, финансирања научних и књижевних часописа, издавачких кућа, професионалних удружења .... 
И, заиста, тако су многи режими и владе у свету ненасилним путем промењени рукама сопствене интелигенције и уопште образованих људи, бар на први поглед.
На други, следећи, озбиљнији поглед, оним рукама које су креирале ову ненасилну опозицију. 
Крајем осамдесетих година прошлог века, а нарочито у његовој последњој деценији, како у Хладном рату буде све видљивија предност капиталистичког Запада над социјалистичким Истоком, јача страна ће бити све мање обазрива у избору угрожених адреса на којима треба да интервенише у интересу њиховог ослобађања од тобожње диктатуре у којој живи народ. 
Повећавао се број тих адреса. А повећавао се и ширио број субјеката који је на њима требало да делује. 
Ненасилној опозицији, корпусу меких диверзаната, придружују се и медији. Финансијска и остала подршка учиниће их, у неким срединама, носиоцима меке диверзије, самим средиштем ненасилне опозиције. 
А када буде пао Берлински зид, када буде расформиран Варшавски пакт, када се оконча Хладни рат и свет постане једнополаран, креатори читавог корпуса ове меке диверзије и ненасилне опозиције имаће много, готово све разлоге, да верују да могу да их примењују планетарно, уверени да су им сва врата отворена. 
Прошло је скоро тридесет година од када је свет постао једнополаран. Али му још увек нису отворена сва врата.
  Додуше, неоколонијализам, убеђен у свој победнички глобални исход, верује да је то привремено. 
Његови противници су оптимисти такође. Али, тек је њихов оптимизам привремен. Тек за њега нема разлога. Ако се не обједине, што до сада нису учинили. А и не изгледа да ће ускоро.






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ