Прогнана и неизгубљена     

          ПОСЛЕДИЦЕ НЕДАВНЕ ПРОШЛОСТИ                           
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

           Истраживања јавног мњења у неким земљама постсоцијализма показују присуство ниског степена поверења у власт у односу у поверење у власт у неким другим, развијеним европским земљама. Истовремено, та истраживања показују да је у тим земљама степен учешћа у политичком животу, односно присуство грађана у политичким партијама, изразито велико, односно, веће него што је то у другим европским земљама. 
За сваки од ових података може се наћи прилично лако објашњење, али су та два податка, на први поглед између себе противуречна. 
Што се тиче образложења за први податак у вези са релативно ниским степеном поверења у текућу власт оно се лако може довести у везу са одлуком грађана ових земаља деведесетих година да поверују заступницима идеје о промени друштвеног система, који би њихов живот учинио бољим. 
Пошто се живот у целини у овим земљама није показао бољим ни после две деценије логично је да се поверење у власт уопште налази у паду. 
Објашњење за ову другу појаву – висок степен учешћа у политичким партијама, такође може да има везе са претходним догађајима у овим земљама. 
Тамо је својевремено, док су биле социјалистичке, степен учешћа у политичком и уопште јавном животу био виши него у другим европским и осталим грађанским државама, па је та инерција као потреба за јавним друштвеним активизмом и даље присутна. 
Тај активизам је тада формирао код грађана ових земаља осећање социјалне и личне сигурности, доживљавали су га као могући канал вертикалне покретљивости. 
Можда објективно није било тако, али сам тај субјективни доживљај држао их је у перманентном активном односу према стварности у којој су живели. 
Виталност тог субјективног доживљаја манифестује се двадесет година касније као инерција која их упућује на чланство у разним политичим партијама као на адресе које могу да решавају њихове материјалне и статусне потребе. 
То ће потрајати још неко време, док грађани буду веровали у спремност партија у које су се учланили да изађу у сусрет њиховим личним потребама, односно док партије то буду могле и хтеле да чине. 
Међутим, та спостоност и спремност је по правилу лоцирана само у једној, владајућој партији, или у оквиру коалиција које има са другима. Остале партије таквим очекивањем не могу да изађу у сусрет својим члановима. 
А, затим партије на власти се често мењају а коалиције такође често раскидају па ће и ту степен неизвесности у погледу могућности за остварење интереса временом бити све већи. 
Из тога се може закључити да ће са годинама и постепено потреба за учешћем у политичким партијама у овим земљама опадати. 
Што се тиче везе између ове две појаве – ниског степена поверења у власт и великог процента учешћа у политичким партијама, она се може наћи у крхој нади многобројног партијског чланства, иако расутог на разне стране, да својим директним учешћем у политичком животу могу постићи промене у своју корист и корист друштва уопште. 
Ова нада је крха зато што у вишепартијском систему партије нису конципиране да њихови чланови буду активни субјекти, већ мање или више дисциплинована војска која треба да подржава своје генерале. 
Партије које су у том погледу биле изузетак или желеле да буду изузетак, повукле су се са друштвене сцене надајући се времену у коме ће грађани и без партија моћи да буду активни учесници креирања и функционисања друштва у коме живе и свог живота у њему.






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ